Program je verifikovan od Ministarstva prosvete i sporta Republike  Srbije. 

Sadržaj se realizuje  po modelu “A”  i  Montessori metodom.
Vaspitno- obrazovni rad sa decom je organizovan u tri celine:

    Jasle od 1. do 3. godine
Vaspitno- obrazovni rad sa decom jaslenog uzrasta  odvija se u maloj grupi od osmoro dece, sa njima radi medicinska sestra, licencirani Montessori vaspitač. Program se kreira individualno u odnosu na uzrast i razvojne karakteristike svakog deteta pojedinačno

    Vrtić  od 3. do 6. godina
Vaspitno- obrazovni rad se odvija montessori metodom u okviru praktičnog, senzornog, matematičkog, jezičkog  i kosmičkog centra.
Deca rade individualno u odnosu na svoj tempo razvoja i jedinstveni stil učenja.

Osim ovog programa dodatni programi su niz tematskih  radionica u svim oblastima razvoja dece.

Pripremni predškolski program

Priprema za školu je program koji je usaglašen sa pripremnim predškolskim programom koji je sastavni deo Opštih osnova predškolskog programa – novog podzakonskog dokumenta. Nakon završetka ovog programa Ustanova će izdavati potvrde, koje su neopohodne za upis u prvi razred osnovne škole.Predškolci takodje učestvuju u montessori programu, svim radionicama, ali imaju i zaseban oblik rada sa svojim vaspitačem u okviru male grupe kada rade u jezičkom, matematičkom i naučnom centru.
 

 Montessori

 Cilj Montessori metode je negovati dečju individualnost, indirektno podstičući interes za različita područja, a učenje pretvoriti u igru. Deca se ne pohvaljuju za dostignute rezultate nego se podstiče unutrašnje zadovoljstvo postignutim. Poštuje se ritam svakog deteta u usvajanju znanja, bilo da se radi o natprosečno inteligentnom ili detetu s posebnim potrebama. Deca se navikavaju da pomažu  mlađima, uče od starijih učenika i uče se  poštovati međusobne razlike bez obzira na njihovo poreklo (rasno, nacionalno, versko).
Svoju koncepciju vaspitanja  Maria Montessori zasniva na saznanjima o razvojnim fazama dečje osetljivosti. Uočila je da deca nezavisno od mesta rođenja, kulture, jezika i nacije, imaju jedinstvene karakteristike razvoja. Zadovoljavanje tih razvojnih faza polazi od dve pretpostavke. Prvo, deca imaju urođene snage za samorazvoj i drugo, te se urođene snage aktiviraju kad su deca okružena povoljnom sredinom. Zadatak vaspitača  je osigurati odgovarajuću sredinu i materijale koji će podsticati samostalnu aktivnost djece. Vaspitač u Montessori koncepciji je organizator i usmerivač. Materijali i prostor za rad i boravak dece vrlo su važni. Prvo vaspitač pred decom prikazuje zašto i kako se koriste pojedini materijali, a dalje će deca sama po sopstvenom interesu i tempu raditi s tim materijalima.Materijali su pažljivo odabrani, oni su uredno složeni   u prostoriji za aktivnost dece, a od svake vrste materijala    postoji  samo jedan komplet. Dok se jedno dijete koristi  materijalom, drugo dete treba sačekati. Time se podstiče uspešna međuljudska komunikacija. Okolinu koja je primerena potrebama deteta i nudi sve što detetu treba za telesni, umni, duhovni razvoj, Maria Montessori naziva pripremljena okolina.

Ta je okolina ispunjena Montessori materijalom i uređena  tako da ispunjava žive, trenutne potrebe deteta i dopušta razvoj njegove ličnosti. Sav pribor se postavlja tako da vodi dete od jedne lakše prema sve težim vežbama, od konkretnog pribora prema apstraktnijem, od lakšeg prema  zahtevnijem nivou, ispunjena je materijalom koji je primeren unutrašnjim potrebama deteta i mami ga na rukovanje.
Osnovno načelo rada je omogućavanje svakom detetu da slobodno izabere ono čime će se baviti.
Svaki deo pribora ima svoje određeno mesto koje se samo u dogovoru s decom može po potrebi preurediti. Sve što treba za jednu vežbu za mlađu decu je pripremljeno na jednoj podlozi, u jednoj kutiji ili korpici, tako da se sve potrebno može odjednom uzeti i odneti na mesto na kojem će se raditi. Tako nema traženja i interes za rad nije ometen. Materijal  je čist, potpun i nenarušen, odabran da bude što lepši, odgovarajućhi i skladnih boja, mora dete podsticati, voditi ga do usavršavanja veštine. U priboru mora biti sadržana mogućnost uočavanja grešaka. Mogućnost uočavanja grešaka vaspitava dete bez direktnog uplitanja odraslog, bez opomena na pažljiv, samostalan i koncentrisan rad.
Jedino pravilo u Montessori prostoru jeste: "Nakon bavljenja nekim materijalom potrebno je vratiti ga na isto mesto na kojem se nalazio i dovesti ga u isto stanje u kakvom je zatečen, kako bi i iduće dete koje ga odabere moglo njime steći potrebne veštine i znanja."

Montessori metoda razlikuje nekoliko faza posebne  osetljivosti u razvoju deteta.

To su razdoblja razvoja u kojima dete ima sposobnost usvajanja pojedinih veština kao nikada više u kasnijem životu. Dete više puta iznova ponavlja neku aktivnost, ona ga potpuno zaokupljuje.

    Osetljivost za red - ne označava potrebu odraslih za urednošću, nego potrebu deteta za doslednošću i poznatim kako bi se moglo lakše orijentisati. Dete u periodu od prve do treće godine života uznemiravaju promene, kao npr. preuređenje sobe, preseljenje. Dete očekuje da će naći određeni predmet tamo gde ga je prethodno videlo.
    Osetljivost za jezik - dete, slušajući ljudski govor od rođenja do svoje šeste godine upija jezik bez ikakve spoljašne edukacije s osnovnim rečeničnim strukturama, gramatikom i naglascima. Važno je razgovarati s detetom kako bi usvajalo nove reči i obogaćivalo jezik.
    Osetljivost za kretanje - dete hoda, trči, kreće se i tako usavršava svoje kretanje. Ako idemo njegovim ritmom (hodamo, trčimo, stanemo), dete može hodati kilometrima, a da ga odrasli uopšte ne mora nositi.
    Osetljivost za društveno ponašanje - s dve i po godine dete pokazuje veliki interes za drugu djecu, igra se s njima i postaje član grupe.
    Osetljivost za male predmete - dete u periodu između prve i druge godine privlače sitni predmeti. Uzima ih u ruke, posmatra (možda stavi u usta) i tako upoznaje svet. Osetljivost za razvoj čula - dete će najbolje razviti čula ako istražuje okolinu.  
 
 

Mnoge ljude zbunjuje uloga igre u Montessori metodi, jer ona kaže da deca rade. Pod radom se, zapravo, podrazumeva dečja smislena i slobodno odabrana aktivnost koju odrasli poštuju i ne prekidaju, nego se odnose kao i prema radu odrasle osobe.
Maria Montessori je uočila da dete, kad izgleda da je u najvišem nivou svoje svesnosti, pokazuje fenomen "usmeravanja pažnje". Taj fenomen se kod malog deteta javlja uvek povezan s nekim spoljašnim  predmetom i od posebne je važnosti. To gotovo meditirajuće, dugo stanje zaokupljenosti nečim na temelju usmeravanja pažnje  je "ljubav prema predmetima" koja uvek čini dete osetljivijim za stvarnost spoljašnjeg  sveta. U trenutku  usmeravanja pažnje  javlja se normalizacija ponašanja, dete biva oslobođeno svih poremećaja karaktera, kako je navodila Maria Montessori, postaje "novo" dete.
Taj fenomen je od izuzetne  pedagoške važnosti i omogućava  da se celi pedagoški rad usmeri na dete i njegovo samostalno delovanje.
U Montessori metodi vrlo je važno podsticanje samostalnosti. Kad su jednom Mariju Montessori pitali šta treba dozvoliti detetu da čini samo, ona je rekla da mu treba dozvoliti da čini samostalno sve ono što može. Mi često, u najboljoj nameri, činimo umesto deteta i tako sprečavamo njegov razvoj. Trebamo mu dozvoliti da radi samo, i da na taj način uči o svetu i izgrađuje samopouzdanje.