Zdravo dete trebalo bi da spava bez ikakvih teškoća sve do druge godine, međutim, roditelji znaju da u praksi nije baš tako

Svako dete ima svoj specifičan „časovnik“ i vrlo precizan ritam aktivnosti – odmor, što zavisi od prirode deteta: mirno dete je od rođenja velika spavalica, živahnom detetu je dovoljno samo nekoliko sati spavanja, nemirnom i hirovitom detetu se uglavnom  „nikada ne spava“ dok izrazito osetljivo dete trenutak odlaska na spavanje doživljava dramatično jer ima osećaj da ga majka napušta.

Potreba za spavanjem je subjektivne prirode o čemu roditelji retko razmišljaju, ne shvatajući da se dete budi usred noći ili ne želi da spava jer njegov organizam nema potrebu za odmorom. Naravno, učestala buđenja ili teškoće  pri uspavljivanju mogu da budu posledica nekih oboljenja i tada se svakako treba obratiti lekaru.

Prisiljavati dete  da spava određen broj sati ne zbog stvarne potrebe njegovog organizma, već  zato što tako roditelji smatraju da treba da bude, pre svega je nekorisno a i vrlo često kontraproduktivno.

Od 0 do 3 meseca: 

Tokom prve tri nedelje života skoro svako novorođenče spava između 20 i 22 sata. Po pravilu, budi se samo kada je gladno. Posle treće nedelje, ukupno spavanje se smanjuje na 16-18 sati. Beba od mesec ipo dana spava tokom cele noći, dok tromesečno dete spava u kontinuitetu između  8 i 10 sati.

Od 3 do 6 meseci: 

Početkom  četvrtog meseca, dete može noću da spava neprekidno 9 – 10  sati, a danju  3 – 4 sata. Sa šest meseci, noćni san bi trebalo da traje oko 10, a dnevni između 2-4 sata.

Od 6 do 12 meseci: 

U ovom intervalu ritam sna se često menja. Dete manje spava ili se buni kada ga majka položi u krevet. U svakom slučaju noći san bi trebalo da traje između 8 i 10 sati, a dnevni 1 – 2 sata.

Od 1 do 3 godine: 

Jednogodišnje dete nastavlja da noću spava između  8 i 10 sati, ali se dnevni odmor skraćuje na svega pola sata. Sa dve i dve ipo godine san deteta se skraćuje za otprilike jedan sat u odnosu na prethodnu godinu. Karakteristično je za ovaj period da dete vrlo često odbija da u određeno vreme ide na spavanje ili se bez ikakvog razloga budi i po nekoliko puta u toku noći.

Od 3 do 5 godina:

  Dete ovog uzrasta spava otprilike 10 sati uključujući i dnevno spavanje. Noću se ne budi osim u slučajevima kada je bolesno.


Kako se ponašati

Trenutak odlaska na spavanje je vrlo  delikatan za svako dete, čak i za „velike spavalice“. Saznanje da se odlazi u noć, odnosno u mrak i samoću, može da uznemiri i najbezbrižnije dete. Svaka majka bi trebalo da vreme detetovog odlaska na spavanje pretvori u kratak ali prijatan večernji ritual: kupanje, samostaolno pranje zuba, pozdravljanje sa ukućanima i omiljenom igračkom, a kada je već u krevetu, nije na odmet dati mu flašicu nezaslađene kamilice. Takođe, u sobi u kojoj dete spava ne bi trebalo da bude potpuni mrak. Mala noćna sijalica neće remetiti njegov san a poštedeće ga straha ako se tokom noći iznenada probudi.

Kod dece između  treće i četvrte godine (u nekim slučajevima i znatno ranije) počinju da se javljaju „ružni snovi“. Kada dete  počne da plače u snu, treba ga potpuno razbuditi  sa maksimalnom nežnošću. Takođe treba upaliti  veliko svetlo kako bi se dete uverilo u realnost i zaboravilo na nočnu moru. Po pravilu, dete se ujutru ne seća šta je sanjalo pa nema potrebe da mu o tome pričate. Ako se  „ružni snovi“ često ponavljaju, detete treba zaštiti  svih situacija koje mogu  da izazovu njegovu uzmemirenost: svađa roditelja, agresivni crtaći ili filmovi koje dete ne razume.

Svako dete ima svoj specifičan „časovnik“ i vrlo precizan ritam aktivnosti – odmor, što zavisi od prirode deteta: mirno dete je od rođenja velika spavalica, živahnom detetu je dovoljno samo nekoliko sati spavanja, nemirnom i hirovitom detetu se uglavnom „nikada ne spava“ dok izrazito osetljivo dete trenutak odlaska na spavanje doživljava dramatično jer ima osećaj da ga majka napušta.