Teže prilagođavanje prvačića

na polazak u školu i učiteljicu

Poštovani,

imamo devojčicu koja je ove godine pošla u prvi razred (sve na vreme, rođena 19.05.2004. god), i mi smo sa njom još od vrtića prezadovoljni. Kad to kažem, mislim na njenu zrelost, odgovornost, odlučnost oko rešavanja grafomotorike, pošto je u predškolskom bilo priprema za školicu, nekih kućnih obaveza, održavanja higijene, rekla bih i strpljenja pošto ima mlađeg brata i sa njim stvarno ima strpljenja i jednostavno-vole se! Čovek bi rekao da neće biti problema kad pođemo u 1. razred! Nismo je mi nešto podizali na pijedestal, jednostavno, kad nešto dobro uradi mi je pohvalimo, kad pogreši ili joj ukažemo na greške, ili ako je nešto što može kasnije imati za posledicu krupnu stvar, kaznimo je.  Nekako se u grupi u vrtiću, izdvajala po zrelosti od ostalih, star-mala što kažu, ali ne za sve stvari.  Ali sada, kad je pošla u školu, čini mi se da se nije uklopila, već  više puta nam je rekla da bi želela da promeni  školu, ili da je učiteljica ne voli, iako svakoga dana analiziramo šta se izdešavalo u školi, i da se učiteljica ne može posvetiti svima podjednako kao mama ili vaspitačica, da je škola nešto ozbiljnije ali i najlepše doba, i tako sl. Brinemo se da se nezadovoljstvo ne proširi u problem, da krene da negira odlazak na nastavu ili da se to odrazi na učenje! Čak je i njena društvenost, čini nam se, dovedena u pitanje! Molimo Vas za savet kako da promenimo takvo razmišljanje i kod nje ulijemo sigurnost? S poštovanjem, zabrinuti roditelji.

Unapred hvala!

Poštovana mama,

i pored našeg velikog truda i rada da pripremimo svoje dete za školu, i pored njihove intelektulne, socijalne i emocionlne zrelosti (kako nam i potvrde psiholog ili pedagog na testiranju), dešava se da se dete ne snadje baš najbolje kad krene u školu.

Polazak u školu predstavlja veliku promenu u životu svakog deteta. Pa iako tu ima dosta lepih stvari kao što su novi ranac, sveske, olovke, lepe knjige, iako bi polazak u školu trebalo da im pruži dosta toga zanimljivog, odjednom se javljaju i neka očekivanja mnogo veća nego što su bila ranije dok su išla u vrtić. Menjaju se pravila, a deca toga postaju svesna i različito reaguju na njih.

Nove zahteve pred decu postavljaju roditelji, učitelji, ali i deca sama sebi. Kako ste u jednom delu Vašeg pisma rekli pa i pohvalili njenu zrelost, ozbiljnost, odgovornost, mislim da je glavni problem taj što je ona sama sebi postavila prevelike zahteve i što ima velika očekivanja od same sebe, te da se možda boji kako neće uspeti da ih ispuni.

Opet, kako ste sami naveli trudite se da Vašu ćerku što bolje vaspitate i naučite pravilima ponašanja, hvaleći je i postavljujući joj granice. A kako nas društvo oblikuje i nameće nam ubedjenje da je škola nešto nešto ozbiljno, tako se i mi trudimo da deci to prenesemo i pripremimo ih na život u tom društvu koje ima odredjena pravila ponašanja. I tada, potpuno nesvesno, a u najboljoj nameri, zaboravimo da su to deca i da bi trebalo da se malo opustimo. Ono što bi trebalo da uradite jeste da u svakodnevni život unesete zabavu i igru i da sve te obaveze , zahteve, pravila, očekivanja, ne shvatate kao teret. Sledeći Vaš primer i Vaša devojčica će se opustiti pa se nadam da će svoje obaveze jednako dobro ispunjavati, ali da će njen osećaj kao i stav prema školi biti potpuno drugačiji, pozitivniji.

Takodje mislim da njen doživljaj učiteljice nije nešto što bi trebalo olako shvatiti i sa čim se ne bi trebalo pozabaviti. Uloga učiteljice jako je bitna u životu deteta, naročito prvačića. Njen stav i odnos prema deci u velikoj meri formira stav i odnos dece prema školi uopšte. Ponekad je teško proceniti koliko je situacija ozbiljna, i da li zaista postoji potreba za promenom učiteljice ili škole, naročito kada je reč o detetu koje je tek krenulo u školu. Ali zato Vi budite tu za Vašu ćerku, jer ona to od Vas kao nekog ko joj pruža sigurnost i očekuje. Možete, na primer, da porazgovarate sa drugom decom, njenim drugaricama, pa i sa samom učiteljicom. Ako problem zaista postoji možda će ovo biti put njegovog rešenja.

I, naravno, deci je uvek zanimljivo da slušaju o doživljajima  svojih mama i tata kad su bili njihovih godina. Možete sa svojom ćerkom da podelite neke priče, iskustva iz Vaših prvih školskih dana, kako ste Vi sklapali nova prijateljstva, kako ste se slagali sa svojom učiteljicom, jeste li znali sve što se od Vas očekivalo, ko je Vama pomagao i slično.

Budite joj podrška, gledajte je, slušajte, naš cilj kao roditelja i jeste da pomognemo deci, da ih nučimo da veruju u sebe, da budu zadovoljni sobom, da budu srećna i bezbrižna.