Štampa
ponedeljak, 21 januar 2013 21:21
Roditeljstvo  
 

Strahovi kod dece

 

pripremila - Dušica Vujčić Popović

    Kod većine dece u nekoj fazi razvoja dolazi do pojave nekog od oblika osećaja straha. Dečiji strahovi variraju u zavisnosti od  ličnosti i karaktera deteta kao i od situacija u kojima ono živi. Strahovi su uglavnom univerzalni i deo su normalnog emotivnog razvoja deteta. Počinju oko prve godine (npr strah od nepoznatih osoba) a češće se ispoljavaju izmedju  4 i 6 godine.


     
Mnoga deca plaše se onoga sto ne znaju i bezbedno se osećaju samo sa mamom i tatom. Naša podrška kao roditelja , blizina i udobnost najbolje su oružje kojim  se prevazilaze strahovi.

Neki od najčešćih strahova su:

Igračke – ima nekih igračaka, kao što su na primer lutke koje mogu da izazovu paniku kod dece svojom veličinom, izrazom ili bojama. Mnogi mališani plaše se klovnova jer njihova šminka,  pokreti , glasovi, odeća, želja da iznenadi,  ne zabavljaju uvek decu.

Mrak – strah od mraka često je posledica straha od razdvajanja, zapravo to je strah od nepoznatog, od toga da se bude sam bez mame I tate.  Ovaj strah može biti u vezi I sa pričama o vešticama i čudovištima ili sa nekim ružnim snovima ili pak nekim aktuelnim dogadjajima,  npr promena adrese ili neke imaginarne situacije.  U ovakvim situacijama bitno je ne ostavljati dete da samo plače u sobi sa idejom da će to proći jer mu se time samo potvrdjuje strah od napuštanja.  Otvorena vrata,  upaljeno noćno svetlo, plišane igračke koje će mu praviti društvo, stalno vraćanje u sobu i proveravanje, utešiće dete, smiriti ga i pruziti sigurnost.
Deca treba da shvate da u mraku nema ničega čega nema i kod mame i tate u susednoj sobi.

Stranci – Strah od nepoznatih osoba javlja se medju prvima, a počinje da se ispoljava jos pre 1. rodjendana.  Deca mogu da ispolje i strah od poznatih ljudi kao sto su bake, deke i rodjaci.  U tim situacijama treba održati distance, ne forsirati stvari i dati detetu vremena da mu neka osoba pridje. Naocare, brada, brkovi, dubok glas, mamina ofarbana kosa, takodje su neke od stvari koje mogu zbuniti I kod dece izazvati konfuziju pa čak i strah.

Odvajanje – Ovo je jedan od najkarakterističnijih strahova. Deca često reaguju plačem kada roditelji odlaze od kuće I teško im je da se pozdrave. Zato je bitno da se stvori poverenje i sigurnost da će se roditelji vratiti kući. Ako bi se roditelji krili i tajno otišli, pobegli, nesigurnost bi bila veća a kao posledica postiglo bi se to da se dete kasnije za roditelje”lepi” ne želeći da ih izgubi iz vida.  Roditelji mogu sa decom da se igraju npr žmurke i da se tako kriju i gube iz vidokruga na neko vreme, da se povremeno njihov glas čuje iz druge prostorije. Tako se kroz zabavu i igru deca uče da imaju poverenja u roditelje, da su blizu, osećaju da mogu da računaju na njih…

Životinje – sasvim je normalno i uobičajeno da se deca plaše nekih životinja.  Poželjno je pomoći detetu da se upozna sa životinjama pokazujući mu slike, pričajući mu priče, ili gledajuci emisije o njima, crtajući ih. Proces je spor i potrebno je veliko strpljenje.
Neka deca plaše se makaza, pa tako odbijaju da seku nokte ili da se šišaju.  U uzrastu od 4-5 godina deci još uvek nije potpuno jasno šta boli a sta ne.
 
Usisivač , mikser, električni brijač i drugi bučni uredjaji takodje kod dece mogu da izazovu uznemirenost I strah.
Grmljavina, oluja, kiša mogu jednako da budu zastrašujući. Treba učiniti da se dete oseća sigurno  – zatvoriti prozore, sesti pored njega i polako mu objasniti prirodu ovih fenomena.

 

Kako Reagovati na strahove

Iako možda izgledaju besmisleno i iracionalno, dečje strahovei njihovu zabrinutost nikako ne bi trebalo ignorisati niti ismevati. Za vaše dete strahovi predstavljaju ozbiljne i realne stvari. Dete ne treba frustrirati i ljutiti. Slušajte kako opisuje strahove koje oseća jer će tada znati da se spremni da mu pomognete. Najbitnije je razumevanje.  Strahovi kod dece su nešto potpuno prirodno, traju neko vreme a na kraju se potpuno izgube. Bitno je da se deca ne osete osramoćeno ili poniženo.  Ako se sa strahovima ne postupa ispravno,  oni mogu da postanu preterani i potraju duži vremenski period a kod nekih da ostanu i kad ta deca postanu odrasle osobe.
 
Deca često nisu u stanju da identifikuju svoj strah,  to jest,  šta je to što ih plaši. Svoju zabrinutost, anksioznost, deca mogu da ispolje na različite nacine. Neki od manifestacija su:

Teškoće koncentracije – dete koje oseća neki strah često ima problem sa pažnjom, npr ne sluša kada mu se obraćate, ili na času ne prati dobro, ne može da dovrši igru, domaći, itd.

Promene ponašanja – Deca koja pate od anksioznosti mogu biti ili pretrano aktivna ili manje aktivna, sporai letargična. Od roditelja se očekuje da obrate pažnju na promene u nivou aktivnosti svoje dece.

Promene u navikama u ishrani -  kod neke dece koja su uznemirena dolazi do gubitka apetita dok neka druga jedu više nego sto je uobičajeno za njih, što predstavalja odgovor na njihovu anksioznost.

Regresija – vraćanje na već prevazidjen oblik ponašanja. Dete koje je naučilo da koristi nošu,  zbog straha ili neke uznemirenosti počinje ponovo da mokri u krevet (Sisanje palca, grickanje noktiju I drugi oblici regresije)

Promene u navikama spavanja – zabrinuta deca mogu da imaju problema sa spavanjem, pri čemu mogu imati I noćne more.

Postojanje psihosomatskih tegoba – plašljiva deca mogu da se žale na fizičke bolesti kao što su bolovi u stomaku ili glavobolja.
 
Postoje mnoge stvari koje roditelji mogu da urade kako bi pomogli deci da prevazidju svoje strahove. Svi znamo da deca uče posmatrajući svoje roditelje pa bi iz tog razloga roditelji trebalo da budu oprezni I da porade na sopstvenom primeru te u tom smislu podvrgnu jednoj vrsti samokontrole I  ne preteruju sa  ispoljavanjem svojih strahova ispred dece. Treba da nauče svoju decu da su strahovi normalni  I da se suočavaju sa njima kako bi ih prevazišli.  Roditelji bi trebalo da svojoj deci budu na raspolaganju da ih saslušaju I ponude im pomoć. Veoma mala deca često ne mogu da izraze svoje strahove rečima pa su u tim slučajevima aktivnosti kao što su bojenje, crtanje, gluma kroz igru , načini na koji mogu da komuniciraju sa decom kako bi ova izrazila svoje strahove.  Takodje mogu da nauče svoju decu da pozitivno govore o sebi u odnosu na svoje strahove, npr ako se dete plaši mraka mogu da nauče dete da kaže nešto poput:  Ja se ne bojim mraka, ja sam veliki, u mraku nema ničega što može da me povredi.

Roditelji takodje ne bi trebalo da preteruju u podršci i razumevanju, pridavanju prevelike pažnje i sažaljenju dece kada se nečega plaše, ne treba da prave promene u životu svoje dece, kako bi zadovoljili njihove strahove, npr. da otkažu odlazak lekaru, da spavaju u krevetu sa roditeljima, da non-stop vreme provode zajedno, jer takvo ponašanje još više može pojačati strah.