Štampa
petak, 30 mart 2012 11:36
Roditeljstvo

Vaspitanje po meri deteta

 

autor teksta - Jelena DRAGUMILO

vrtić - ČAROBNA ZEMLJA OZ

   „Deca su naše najveće blago!“ Ovo je rečenica koju svi dobro znamo i često čujemo, ali kako, vaspitati, odgajati  i usrećiti decu - na žalost nema univerzalnog recepta. Roditeljstvo je ozbiljan „posao“ za ceo život i zahteva mnogo truda, napora, brige, osmeha i ljubavi. Na žalost postoji i ona manje prijatna strana zabrana, ljutnje i kažnjavanja u kojoj verujemo da niko ne uživa, a koju često nazivamo „vaspitavanjem“.

Vaspitanje po meri deteta


    U poslednjih tridesetak godina pojavilo se dosta različitih vaspitnih stilova. Jedno vreme je prilično dominantan bio tzv. „američki“ stil koji nas uči da treba da pustimo decu da rade šta žele i kako žele, da nikako ne smemo da gušimo njihovu individualnost niti da ih zabranama „traumiramo“. Setite se samo dr Spoka i njegovih sugestija za pravilno vaspitavanje dece. Ipak, najbolji pokazatelj da li neki sistem daje rezultate jeste vreme. Ni sami Amerikanci kao ni sledbenici njihove pedagogije nisu baš zadovoljni postignutim. Deca su prilično samovoljna i tvrdoglava, doživljavaju napade besa za najmanju sitnicu,  a iako im roditelji ispunjavaju skoro sve želje deca nisu srećna.

 

Tu je i „skandinavski“ model vaspitavanja koji nam se poslednjih godina dosta preporučuje u kom deca i država imaju mnogo veća prava nego njihovi roditelji. Socijalna briga je na visokom nivou, ali uloga roditelja je prilično marginalizovana. Svima nam stoje urezane u sećanju priče o SOS telefonima koje deca zovu kada im se postavi i najmanja zabrana. Preterivanje je otišlo u drugu krajnost, 20.000 dece u Norveškoj je pod starateljstvom države i taj broj nas ne uverava u uspešnost datog sistema. Tamo su deca roditeljima „loši gospodari“.

 

Međutim, danas se sve više govori o „francuskom“ modelu vaspitavanja koji je kako po meri dece, tako i po meri roditelja. Priču o njemu podstakla je knjiga „Podizanje deteta“ („Bringing Up Bebe“) američke novinarke Pamele Drakerman koja je kao Amerikanka u Parizu primetila ono što je Francuzima potpuno normalno. Po njenim rečima mali Francuzi su dosta lepo vaspitani, opušteni, u restoranu se kulturno ponašaju, umeju da se sami zaigraju, nemaju napade besa i znaju gde im je mesto u kontaktu sa odraslim osobama. Zainteresovalo ju je zašto je to tako. U potrazi za odgovorom provela je nekoliko godina, uzimajući kao uzorke svoje prijatelje, komšije i poznanike - pripadnike srednje klase. Neki od njenih utisaka bili su: da su Francuzi posvećeni svojoj deci, ali nisu njima opsednuti, jasno im stavljajući do znanja da postoji „vreme za decu“ i „vreme za roditelje“ (zbog čega ne osećaju grižu savesti); uče decu strpljenju od ranog detinjstva tj. da ne mogu da dobiju sve što žele i onda kada žele već treba da sačekaju vreme za to (npr. sačekaće vreme za užinu kako bi pojeli svoj slatkiš); deca se usmeravaju na drugu decu i uče se da se zabave sami sobom tj. da se osećaju prijatno kada su sami i da im nije potrebno prisustvo drugih ljudi da bi im bilo lepo (zato njihovi roditelji mogu na miru da piju kafu ili rade neki drugi posao dok se deca igraju u tišini);  roditelji se deci obraćaju ljubazno i bez vike ali sa autoritetom, ne ostavljajući mnogo mesta za prenemaganje ili manipulaciju itd.
 

http://www.carobnazemljaoz.co.rs/images/KONTAKTLOGO.jpg

     Ovakav pristup deci deluje nestvarno, možda i preterano strogo u nekim segmentima, ali suština priče je da Francuzi decu od malih nogu uče gde su im granice   i  koliko daleko mogu da idu, ali da u   okviru jasno određenih granica deca poseduju veliku slobodu i uživaju poverenje svojih roditelja! Kao rezultat ovog pristupa nastaju srećna, zadovoljna, opuštena deca oslobođena strepnje i frustracija.

 

Postavljanje granica se smatra obavezom roditelja i njihovo izostajanje predstavlja svojevrsno vaspitno zanemarivanje dece. Francuska pedagogija kaže da ne možete da očekujete da dete zna kako treba da se ponaša u određenim situacijama ako ne zna u kojim okvirima može da se kreće. Naravno, i deca u Francuskoj pokušavaju da „probiju granice“ ali autoritativnim tonom im se daje do znanja da je to neprihvatljivo.

 

Kako god bilo, merilo uspešnosti ovog vaspitnog stila biće ponovo vreme. Tek kada odrastu  generacije sadašnjih mališana možemo znati koji je pristup bio adekvatniji. U međuvremenu, volite svoju decu, probajte da nađete meru između popustljivosti i strogosti i nastojte da budete srećni jer to je jedini način da i Vaša deca budu srećna.