Draga mama,

i pored detaljno opisanog rasporeda vaših obaveza u pismu koje sam od Vas dobila, ima izvesnih nedorečenosti koje bi mi pomogle da budem sigurna na šta se tačno pitanje odnosi. Pokušaću, postavljajući neka podpitanja, da Vam ipak pružim odgovore ili smernice kako biste rešili problem ili otklonili sumnju.

 

Ukoliko su Vaše sumnje usmerene na činjenicu da Vam sin ostaje sam kod kuće bez ičijeg nadzora, Vaš strah i briga biće manji ako svog sina doživljavate kao dovoljno samostalno i odgovorno dete. Iz različitih iskustava drugih ljudi rekla bih da je uzrast od 10 godina (Vaš sin ima 9) dovoljan da deca mogu ostajati sama kod kuće. Bitno je da znate da njegovo ponašanje neće biti drugačije od onog kakvo je kada ste Vi prisutni, tj. da budete sigurni kako neće pokušavati nešto da eksperimentiše ili da se igra i barata sa stvarima koje mu inače nisu dozvoljene (razna penjanja, čačkanje oko struje, izlazak na terasu i sl.). Naučite Vašeg sina kako najbolje da se snađe ukoliko bi došlo do neke iznenadne hitne situacije.

 

Ukoliko su, ipak, Vaše sumnje usmerene na pitanje da li Vaš sin dobija dovoljno Vaše pažnje mogući odgovor možda možete naći u samom njegovom ponašanju. Da li ste možda primetili u njegovom ponašanju, da je postao preterano aktivan, da pokazuje ljutnju, bes? Ili ste primetili neke promene na emotivnom planu: da li je zbog nečega nesrećan, često povučen, plačljiv, ili pokazuje zabrinutost (uzdiše, ćuti, zamišljen, ne odaziva se na poziv kada mu se obraćate). Ako je Vaš odgovor potvrdan, savetovala bih Vam da pokušate da razgovarate sa njim, ukoliko ne direktno, onda probajte kroz igru. Deca nam često igrajući se raznih uloga govore upravo o onome što ih muči, kako doživljavavju stvari, sebe i svet oko sebe. Probajte da mu budete podrška u svakom trenutku.

 

Ako je Vaš odgovor negativan , to jest ako kod njega niste uočili nikakve promene u raspoloženju onda je vreme da se zapitate da li je neophodna sva ta griža savest koju osećate. Vreme koje provodite na poslu trebalo bi da prestanete da doživljavate kao vreme koje kradete od zajedničkih trenutaka sa njim. Iako je danas zaposlenim mamama jako teško (a iz Vašeg pisma skromno bih zaključila da ste i samohrana majka što situaciju čini još težom) želim da kažem da kao zaposlena (vredna, radna) osoba svom detetu možete biti samo dobar uzor. Svojoj deci tako dajemo pozitivan primer kako je život satkan od mnogobrojnih različitih aktivnosti u kojima rado uzimamo učešće. Dodala bih još i to da je za uspešno roditeljstvo od presudnog značaja kvalitet a ne kvantitet provedenog vremena sa detetom. Nije toliko bitan broj sati koji ćete provesti sa sinom već da provedeno vreme bude što sadržajnije.

 

Dušica Vujčić Popović, dipl.pedagog